Nije duhovnost cilj nego zajedništvo sa Bogom. Puno duhovnosti postoji na ovome svetu sve do obožavanja "duhovnosti" u new-age-u. Jedna je Starozavetna borba da se Bogu želi služiti na paganski način, što je Gospod još u Starom Zavetu skrenuo pažnju, da ga takva obožavanja ne zanimaju i da ga vređaju. To je način idolopoklonstva broj jedan. Druga duhovnost je Novozavetna, ali je takođe idolopoklonstvo i ostaje zabluda. To je izgubljena borba koja želi ugoditi Bogu delima zakona kojeg uzdiže do zapostavljanja Hristovog dela. Zakon je u Novom Zavetu suprostavljen veri. Zanimljivo je u ovome forsiranje na "razumnosti" upravo zato što razum potvrđuje vlastitu pravednost ispunjavanjem zakona. Tako kroz potvrdu razuma daje satisfakciju pravde za kojom čeznu kobajagi potisnuta osećanja. Ovo je zapravo direktno najemotivnija šema duhovnosti. "Hrist - pravda naša" je istinsko hrišćanstvo . To je klanjanje Bogu u Duhu i Istini. Hrišćanin je mrtav sebi, skriven je u Hristu, snagom Duha Svetoga živi Bogu verom. Niti jednog momenta ne traži potvrdu svoje pravde jer bi tako pohulio na svoga Gospoda (zato je za hrišćane sablazan kada čuju od drugih kako oni "ispunjavaju" zapovesti, iako se najviše hvale sa ceremonijalnom jer ih to čini sigurnima u pravednosti. Ako ne, zašto spominju svoja dela?) Dela nanovorođenog su učinjena u Hristu, a da ih većinom nije ni svestan ("Gospode, kada smo te mi nahranili ..."), a da bi ih spominjao - duhovno je opljačkao sam sebe. Hrišćanin nije pokrenut osećanjima nego vodstvom Duha koji daje potpunu kontrolu nad njegovim emocijama i rečima i delima. Vođen Duhom Božjim, hrišćanin biva neprestano osvedočen Božjim prisutvom u svom životu kroz sve segmente: čistu pamet, neokaljanu savest i zdrave emocije.
