O RAZLUČIVANJU VERE I UMERENOSTI

Rimljanima 14,23 Jede li tko dvoumeći, osudio se jer ne radi iz uvjerenja. A sve što nije iz uvjerenja, grijeh je. Hrišćani funkcionišu po veri i zbog toga je vrlo važno da svako LIČNO za sebe razmisli o stvarima u kojima ima dvojbe. Tako će formirati svoju savest Boguugodno i odgovorno postupati po svom uverenju na slavu Boga, šta god činili, jeli ili pili. Svakako da je sama UMERENOST razumni odgovor, i možemo je čak posledično svrstati u vrlinu samokontrole, jednog od Ploda Duha. Ali, zar umerenost možemo uopšte primenjivati na nešto što nismo UVERENI da nije greh? Znači li to da preporučujemo umerno grešiti ili ne grešiti? Da li smo spašeni zato da budemo izbalansirani ili da hodamo u veri? U slučaju alkohola, umerenost može biti kategorija "baždarenosti" koja je od osobe do osobe različita. Svi znamo da su neki izbaždareni da su tek onda normalni kad "trgnu" malo ili više i za njih je to mera. Medjutim, za nekoga, a posebno za bivše ovisnike, to je sablazan. Čula sam na svoje uši svedočanstva bivših alkoholičara. Alkohol je specifično piće sa kojim trebamo oprezno postupati i imati "stav", jer alkohol za razliku od hrane i vode, menja stanje svesti. Tako naša "umerenost" postaje spoticanje slabima, a to svakako nije ljubav niti je svedočanstvo, jer naše srce ostaje tvrdo bez osećaja za brata koji se sablažnjava.