BOG GOVORI MENI I TO SADA

Božja Reč govori MENI. Ako mi se učinilo da nešto govori onom bratu, nešto onoj sestri, nešto mome pastoru, a nešto starešini, a sebe ne prepoznajem u poruci Reči, onda sam izgubila šansu duhovne hrane kroz blagoslov ili korekciju Pisma. Isto tako evanđelje, koje je Radosna Vest , je uvek JEDNOSMERNO. Uvek od mene zahteva SVE, a druge ne spominje kakvi trebaju biti osim kao šansu da ja zbog njih takvih kakvi jesu uradim što TREBA. Ali zato, garantuje svaki dobar ishod i ŽIVOT ukoliko poslušam, Zbog toga mnogi ne razumeju SPASENJE. Ono ne zavisi kakav je moj bližnji i moja država i moja generacija i ekonomska situacija. Spasenje uvek zavisi od moje reakcije na Evanđelje i ponudu večnog života kroz Isusa Hrista.

PROGONSTVO

"A i svi koji hoće živjeti pobožno u Kristu Isusu, bit će progonjeni."*2. Timoteju 3,12 Prvo progonstvo koje jednog hrišćanina dočekuje jeste PROGONSTVO ZBOG REČI. Ovo progonstvo je trajno do smrti. Mi moramo STAJATI TRAJNO i NEPOKOLEBLJIVO uz Božju Reč. Kad god nas Božja Reč sablažnajva u kontekstu životnih situacija (kao poštovati roditelje - ali čekaj, ti ne znaš kakvi su moji. Ili biti pokoran starešinama, ali čekaj ti pojma nemaš kakav je moj starešina, blagosiljati Izrael - čekaj malo, koji Izrael? itd.), onda smo odustali od Hristovog Puta definitivno. Ako tražimo racionalizaciju za svoju neposlušnost, ili za svoj bunt ili za svoj bilo koji izvanbiblijski stav, mi smo ZAVRŠILI sa Božjim dubokim bunarom mudrosti i sebi smo iskopali blatnjave lokve ljudske duhovnosti. Marko 4,17 ali nemaju u sebi korijena, nego su nestalni: kad nastane nevolja ili progonstvo ZBOG RIJEČI, odmah se sablazne. Tek OSTANAK U REČI ima šanse za istinsko progonstvo VERE U HRISTA. Tek stabilni Hrišćani mogu dati svoj život da bi ga u Hristu našli.

ZAŠTO OČEKUJEMO BOŽJU LJUBAV OD ČOVEKA?

Čovekova je priroda pokvarena i on nikada ne može imati Božju ljubav. Ali, može biti njezin kanal. To je domet praktične Milosti Božje u ovoj raspadljivosti. Nema nikoga, nemože niko, ali Bog može kad Mu se predamo. Zato samo svest o grešnosti nije dovoljna. Ta svest potiče poniznost da ljubav kojom ljubimo nije naša. Ko god misli da je ikada ljubio svojom ljubavlju ili to očekuje od drugih ljudi, zapravo nije prepoznao raspadljivost ljudsku, svoje stanje i nije upoznao Božju ljubav.