OTVRDNUĆE

Samo prepoznavanje greha je šansa za pokajanje. Kažem "šansa", zato što ponekad i pored prepoznavanja ne usledi pokajanje. To Biblija naziva "otvrdnućem". Zanimljivo je kako nas pokajanje posvećuje. Kada se pokajemo, mi zapravo kažemo: "ne, to nisam želeo i ne, takav neću da budem". Mi se tako zapravo ograđujemo od greha. Ali, kada greh opravdavamo mi stojimo uz njega. Prljavi smo, a vičemo da smo čisti. Zato smo smešni pred ljudima, ali i Bog ima poruku za ovo obrnuto ponašanje. "Jao onima koji zlo dobrom nazivaju, a dobro zlom, koji od tame svjetlost prave, a od svjetlosti tamu, koji gorko slatkim čine, a slatko gorkim!" *Izaija 5,20

OHOLOST i KROTKOST

Jezični portal drži sve tri reči istovetnima: gord = ponosan = ohol. Zbog duhovne osetljivosti, ja bih gordost mogla nazvati i veštačka "velikost", a pripisala bih je i PONOSU i OHOLOSTI, ali ponos i oholost imaju dvosmerni značaj. Naime, ponosni smo na ono što POSEDUJEMO, materijalno ili duhovno blago, a oholi smo u POLOŽAJU koji nam ne pripada. Zato ponos može biti i pozitivan, npr. kada smo ponosni na Hrista, na njegov krst, na to što imamo milost nazvati se Njegovom Decom, ponosni smo na Božja Obećanja... To sve je nešto što posedujemo, ali ne svojom zaslugom i to je dozvoljeni ponos. Dok, ponos života, oholost očiju nisu od Oca već od ovoga sveta. Ponos života bih nazvala svaki prezir: medjugeneracijski, rasni, polni, imovinski, nacionalni, obrazovni, ponos zbog izgleda i sl. Dolazimo do oholosti: to je duhovni položaj koji smo Božjom Milošću imali mogućnost zauzeti, ali nam ne pripada. Zato krotkost ili poniznost (isto medjusobno dva slična duhovna stanja) u svojoj suprotnosti mogu dobro rasvetliti oholost. Jer, krotkost ne uzima ono što legalno može i ne primenjuje silu koju ima na raspolaganju već sve ove resurse mudro koristi proslavljajući Boga. Koliko je neko ohol ili krotak ZNA samo Bog zato što je On davalac mogućnosti. Naše postupanje sa tim Bogom danim mogućnostima određuju naša oholost ili krotkost. Ljudi medjusobno mogu samo nerealno ocenjivati jedni druge upadajući u istu duhovnu zamku osude kao i kod licemerstva jer svako stoji ispred svog duhovnog stanja koje određuje svaki njegov sud. Pismo kaže da upravo što osuđujemo, sami činimo. Zato trebamo štedeti svoje izjave optužbe da je neko ponosan ili licemerean i šta ja znam ovakav ili onakav, jer one najviše svedoče o nama samima. Bog nas uvek vraća na "popravni" nas samih.

O LICEMERSTVU

Isus je bio otvoreno protiv licemerstva, ali On je poznavalac ljudskih srca. Licemerstvo kod drugih lakše prepoznajemo ili bih rekla:lakše ga prozivamo dok je na sebi jako teško ukoriti licemerstvo. Kada neko prosuđuje tuđe licemerstvo, on samo vidi raskorak između dela i ispovedanja te osobe i taj sud o licemerstvu te osobe donosi bez milosti. Pa sve je tako očito, zar ne? Medjutim, pokušajmo zamisliti da je neki hrišćanin čije licemerstvo prstom pokazujemo, zapravo pozitivno "strpljiv" ili "uzdržan" što je Plod Duha koji će se tek pokazati, ili negativno - da ima neke "borbe" u kojima zastrči telesnost koju još u Hristu nije pobedio, pa je zato nedosledan. Tako dolazimo do "čistog oka" ili "čistog srca" koje je zapravo najvažnije za hrišćanina jer sve vidi kroz vlastito stanje. Tuđe licemerstvo vidi ispravno JEDINO Bog, a mi svaki stojimo ispred svoga. Za svoje smo licemerstvo bez Reči Božje skroz slepi. Dokle god smo u telu, imaćemo borbe oholosti i sebičnosti, a to su glavni pokretači svakog licemerstva jer varaju naše vlastito srce koje zato postaje prevarno više svega. Ovo je stanje svakog ljudskog bića. Samo onaj koji želi činiti dobro shvatiće da to nije tako lako i da bez Hrista ne može. Čisto srce Bog daje - to je novo, Hristovo srce koji je u nama Nada Slave.